Tipičan Montesori čas u grupi od 18 meseci do 3 godine se sprovodi sa maksimalno troje dece. Uzrasna grupa od 3 do 6 godina se sastoji od četvoro dece, dok je u predškolskoj uzrasnoj grupi njih 5.
Očekivano vreme časa je 60 minuta. Časovi se održavaju dva do tri puta nedeljno, u zavisnosti od želja i potreba vašeg deteta.
Najbolje doba za polazak deteta u Montesori radionicu je između druge i šeste godine života, period kada su najosetljiviji na svet oko sebe. To omogućava deci da savladaju širok spektar veština dok se bave njima interesantnim aktivnostima.
Montesori, ili “pripremljeno” okruženje sadrži materijale primerene unutrašnjim potrebama deteta, koji ga privlače i motivišu na upotrebu. Ovakvo okruženje ima značajnu ulogu u pravilnom razvoju deteta, ispunjavajući njegove trenutne potrebe i interesovanja.
Montesori okruženje dovodi do fizičke pojave kod dece koju je Marija Montesori nazvala “normalizacija”. Ova pojava nastaje onda kada se dete svojevoljno bavi aktivnošću tokom koje dolazi do usmeravanja pažnje. Dokle god je dete fokusirano na izabranu aktivnost, neprimereno ponašanje izostaje. Ovaj fenomen se kod dece javlja pod uticajem nečega iz okruženja, te se izborom odgovarajućih predmeta poput Montesori materijala, može u velikoj meri pomoći deci sa poteškoćama obrade senzornih informacija.
Primarna razlika je u podsticaju čula. U Montesori metodi proces učenja se obavlja kroz svih pet čula, u odnosu na tradicionalno učenje koje se sprovodi kroz slušanje, gledanje i čitanje. Pored toga, tradicionalni program u središte postavlja plan i program učenja, dok je u Montesori programu fokus na potrebama deteta. Uz to, poštuje se detetov tempo učenja i vrši se motivacija ličnim razvojem, dok se u tradicionalnom školovanju ona obavlja kroz pohvale/nagrade i kazne. Značajne razlike su još i individualni rad Montesorija, sloboda kretanja i aktivnost i uzajamno pomaganje među decom, za razliku od grupnog rada, statičnog sedenja za stolom i isključive pomoći vaspitača u tradicionalnim metodama.
Najvažnija uloga vaspitača u Montesori edukativnom procesu je vođenje spontanih aktivnosti deteta tehnikom indirektnog delovanja ili pripremanjem podsticajne sredine. To znači da vaspitač ne pokreće dete ka uposlenju određenim aktivnostima, već ga uvodi u okolinu koja je primerena i dopušta detetu da bira predmete koje će koristiti. Vaspitač se, u praktičnom smislu, smatra delom pripremljenog okruženja.
Dr. Marija Montesori (Maria Montessori) bila je prva žena lekar u Italiji, i začetnik Montesori metodologije obrazovanja. 1907. godine, ona je svoje obrazovne metode zasnovala na sopstvenom naučnom posmatranju procesa učenja kod dece. Primarno zapažanje, da deca sama sebe uče, vodilo je doktorku Montesori do osmišljanja “pripremljenog okruženja”. U ovakvom okruženju, deca su slobodna sama da biraju neku od raspoloživih aktivnosti, odgovarajućih za njihov razvoj.