Marija Montesori rođena je u Kjaravaleu, malom gradu u Italiji 1870. godine. Budući da su joj i roditelji bili visoko obrazovani, Marija se zbog školovanja sa porodicom seli u Rim. U glavnom gradu Italije završila je osnovno i srednje obrazovanje, sa željom da postane lekar, iako je to nailazilo na čuđenje od strane njenih roditelja.
Ponajviše jer su, u to vreme, medicinske studije na Univerzitetu u Rimu pohađali isključivo muškarci. Uprkos tome, Marija Montesori bila je uporna u svojoj nameri da upiše medicinski fakultet. Iako je isprva bila odbijena od strane Univerziteta, nakon završenog odseka za prirodne nauke, upisala se na studije medicine.
Uprkos činjenici da joj nije bilo dozvoljeno da prisustvuje praktičnim vežbama sa muškim kolegama, i da je zbog toga morala sama da ih obavlja u večernjim satima, Marija je uspešno položila sve ispite i 1896. godine postala prva lekarka u Italiji. Ubrzo nakon okončanih studija, Marija Montesori dobija ponudu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena.
Prilikom stažiranja na psihijatrijskoj klinici rimskog univerziteta, gde je radila sa decom ometenom u razvoju, u Mariji se budi interes za pedagoški rad.
Začeci pedagoškog rada Marije Montesori
Pedagoška priča Marije Montesori počinje u “Ortoforeničkoj školi”, gde je radila sa decom sa širokim spektrom duševnih bolesti. Njen način rada pokazao se izuzetno benefitarnim za decu, iako je ona praktično i sama tek završila transformaciju iz lekarke u pedagošku radnicu. “Prvo Montesori čudo” – bile su tri reči kojima je u javnosti opisan uspeh osmoro njenih učenika na državnom ispitu čitanja i pisanja.
Marija napušta “Ortofreničku školu” 1901. godine, kako bi preuzela ulogu predavačice u Pedagoškoj školi u Rimu. Samostalni rad započela je nepunih šest godina kasnije, kada je pokrenula “Dečiju kuću”, gde prvi put radi sa zdravom decom. Ovde će se upravo i razviti danas dobro poznati Montesori pedagoški metod.
Rasprostranjivanje Montesori metoda
Do naredne, 1908. godine, otvoreno je još pet “Dečijih kuća”, četiri u Rimu i jedna u Milanu, dok je 1918. pokrenuta i prva “Dečija kuća” u Londonu. Sledili su ostatak Engleske, Rusija, pa i
Australija, budući da su se vesti o Montesori metodu munjevito proširile i na druge kontinente.
Marija Montesori imala je želju da osnuje trajno sedište za razvoj sopstvene metode učenja, međutim u tome je u velikoj meri sprečava pojava fašizma u Evropi. Sve njene škole u Nemačkoj su zatvorene do 1933. godine, a ubrzo nakon toga i u Italiji, nakon njenog odbijanja da sarađuje sa Musolinijem, koji je od nje tražio da program u njenim školama bude oblikovan po modelu pokreta fašističke omladine.
1939. godine Marija Montesori zajedno sa sinom Mariom odlazi u Indiju, gde su oboje uhapšeni, budući da su bili italijanski državljani. Mario je poslat u zarobljeništvo na prisilni rad, dok je Marija smeštena u kućni pritvor. Nehru, Tagora i Mahatma Gandi, koje je Marija upoznala prilikom svog boravka u Indiji, pomogli su joj pri oslobađanju sina. Marija i njen sin se, nakon izučavanja preko hiljadu indijskih predavača, po završetku rata 1946. godine vraćaju u Holandiju.
Osnove Montesori metoda
Montesori metodom obuhvata se period od rođenja deteta pa do adolescencije. Senzomotorna iskustva i pokrete kod deteta smatrala je dovoljnim da dete sebe otkrije i nauči. Smatrala je da pomoć deci treba pružiti samo ukoliko je dete samo zatraži, da se time omogućava učenje kroz sopstvenu aktivnost “upijajućeg uma” kod dece do šeste godine. Vaspitače je smatrala posmatračima, delovima podsticajnog okruženja više nego učiteljima, sa ulogom da oslobode put ka samosaznanju deteta.
Uloga roditelja, kako je smatrala Marija Montesori, je da omogući sigurno okruženje iz koga deca stiču korisna znanja, da poštovanjem, pohvalama i pozitivnim stavom nauče decu samouverenosti i pozitivnosti, kao i da kroz svakodnevne aktivnosti i kućne poslove decu nauče odgovornosti.
Metod Marije Montesori pospešuje razvitak inteligencije, samopouzdanja i dostojanstva kod dece, kroz svaki detetov uspešno obavljen zadatak, bez pomoći roditelja ili vaspitača.
Zaostavština Marije Montesori
Uprkos mnogim kritikama koje je dobio u tridesetim i četrdesetim godinama dvadesetog veka, Montesori metod je preživeo, i naširoko je primenjivan u vrtićima i školama. Marijine ideje o tome koliko je bezgranični potencijal dece važan bez obzira na njihovo poreklo ili društveni status, bile su važne u razvoju ljudskih prava.
Marija Montesori učestvovala je u radu UNESKO-a, tri puta je nominovana za Nobelovu nagradu za mir, a 1949. godine je u Francuskoj odlikovana ordenom Legije časti.
Tokom svog višedecenijskog rada, objavila je mnoge knjige, od kojih su neke danas dostupne i na srpskom jeziku, kao što su “Otkriće deteta”, “Upijajući um” i “Od detinjstva do adolescencije”.
Pozne godine provela je putujući i u izučavanju učitelja i vaspitača širom sveta. Umrla je u Holandiji, 1952. godine neposredno pred put u Afriku, gde je trebala svoje znanje da prenese tamošnjim učiteljima.