Deca su inherentno radoznala. Podsticanje deteta da se duboko angažuje u nečemu što ga zanima jača njegovu želju da postavlja pitanja i uči nove stvari. Uz neizvesnost u novoj školskoj godini trebalo bi da dođe i podsetnik da, kada mu se pruži prilika, svako dete može da predvodi kroz svoje učenje i da se normalizuje kroz rad.
Normalizacija je termin Marije Montesori koji se koristi za proces internalizacije višestrukih veština kroz koordinaciju i organizaciju. To je nešto što se spontano dešava kada deca imaju smislen posao. Imajući slobodu, dete može izabrati da radi stvari koje odrasli možda u početku nisu izabrali za njih. Ako možemo da se povučemo i posmatramo, često ćemo videti svrhu i zasluge u njihovim postupcima.
„Normalno“ u normalizaciji
Reč „normalizacija“ očigledno ima reč „normalno“ u svojoj srži. Pre nego što nastavimo,bitno je da se shvati da „normalno“ ima veliki raspon u razvoju deteta. Jednostavno zato što jedno dete može da izvrši zadatak u bilo kom određenom uzrastu ne znači da bi sva deca trebalo da budu u stanju da ostvare taj zadatak u istom uzrastu. Svako dete je jedinstveno, sa mnogo različitih skupova okolnosti koje određuju kako i kada će to dete ispuniti zadatke. Varijacije između gornje i donje granice skale su često velike, sve u granicama onoga što se još uvek smatra „normalnim“.
Početak normalizacije je kombinacija detetove želje da nešto uradi, njihovog razumevanja kako da to uradi i njihove akcije da to zaista rade. Normalizacija je uspostavljanje kontaktne tačke sa okolinom. Dete počinje da se koncentriše kroz ovaj kontakt sa stvarnim predmetima, što mu omogućava da izvodi radnje u stvarnom životu.
Fokusiran, radostan rad!
Fokusirana normalizacija se lako dešava detetu u poslu. Kada dete zavoli aktivnost, ono postaje angažovano i samim tim samodisciplinovano. Jednom kada se samodisciplinuju, oni počinju proces normalizacije. Umesto da se dete etiketira kao „dobro“ ili „nevaljalo“, oba treba prepoznati kao dokaz da dete pokušava da postigne ono što je potrebno za koordinaciju i organizovanje mnogih unutrašnjih funkcija. Ponekad ovo izgleda uredno, dok nekada ne sasvim.
Marija Montesori je nazivala normalizacijom „ništa manje nego pretvaranje nereda, nespretnosti i haosa u stalan, radostan rad“. Radostan rad treba da bude cilj formalnog obrazovanja i života!
Mnogo mogućnosti za učenje
Montesori učionice omogućavaju detetu da eksperimentiše kroz razne lekcije. Ako je detetu potrebna pomoć da ojača mišiće na prstima da bi se pripremilo za pisanje, možda ćete ga videti kako bira lekcije kao što je kašičica ili polivanje, što ih takođe uči brizi o sebi. Oni mogu da podižu i postavljaju cilindre sa ivicama, pomažući da se poboljša prostorna svest i koriste mišiće prstiju za navigaciju. Mogu da boje metalne umetke kako bi poboljšali držanje olovke ili čak da rade sa matematičkim perlama kako bi poboljšali osećaj broja. U različitim pravcima i predmetima, dete nastavlja da koristi hvataljke za jačanje mišićauz istovremeno učenje drugih veština.
Ako je fokus na određenoj akademskoj veštini, dete koje radi na prepoznavanju brojeva moglo bi da izabere brojeve od brusnog papira, igru školjke ili tablu desetica, da navedemo samo neke. Mnoge mogućnosti za učenje i vežbanje iste veštine su svrsishodne u Montesori učionici.
Da bi se olakšao razvoj deteta, Montesori učionica namerno nudi prave materijale u pravo vreme. Upravo ove jednostavne aktivnosti – zaštićene od prekida – počinju da donose ono što Montesori naziva normalizacijom.
Mnogobrojne mogućnosti za lekcije u kombinaciji sa vaspitačem koji posmatra želje deteta da izvrši zadatak (sve dok to ne šteti bilo kome ili bilo čemu) onoliko puta koliko žele omogućavaju detetu da se normalizuje mnogo lakše nego da mu se kaže šta da rade i to radi po ceo dan. Kada dete pronađe zanimljiv zadatak koji koncentriše njegove aktivnosti, počinje da se normalizuje.
Učenje pod vođstvom dece
Marija Montesori je primetila da je normalno dete prerano inteligentno, da je naučilo da prevaziđe sebe i da živi u miru, i da više voli disciplinovan zadatak od uzaludne dokolice. Ko ne bi želeo ovo svom detetu?
Kada detetu bude data sposobnost da se normalizuje, ove karakteristike postaju očigledne:
- Ljubav prema redu
- Ljubav prema poslu
- Duboka spontana koncentracija
- Vezanost za stvarnost
- Ljubav prema tišini i samom radu
- Moć da delujete na osnovu stvarnog izbora, a ne samo iz radoznalosti
- Poslušnost
- Nezavisnost i inicijativa
- Spontana samodisciplina
- Radost
Da li ste primetili neke od ovih osobina kod vašeg deteta? Onda ste videli znake normalizacije!
Razvijanje unutrašnjeg potencijala
Kroz normalizaciju, deca počinju da vide svoj unutrašnji potencijal. Stavljajući dete u pažljivo pripremljeno okruženje i dozvoljavajući mu da radi, pomažemo mu da se normalizuje. Dete kroz ovaj rad postaje smireno, mirno i aktivno. Oni mogu da koriste sve delove svoje urođene inteligencije. Njihov rad im omogućava da se razvijaju bez prekida.
Verujte detetu. Kroz angažovanje u svojim radoznalostima, deca će voditi put, istinski razumeti svoje učenje i krenuti dalje kada im to odgovara.